Навигација

Ријеч ректора

Од тог давног, 7. новембра 1975. године, до истог датума ове 2015. године, протекло је пуних 40 година. Сасвим довољно да Универзитет у Бањој Луци, Универзитет наше Републике Српске, потврди традицију поштовања вриједну.

Треба истаћи да је 07. новембар 1975. године био дан формалног озваничења рада нашег Универзитета. Односно, тако је почело, али суштински, почело је раније.

Зато истакнимо да има и оних који ће рећи да ми 07.11.2015. године слободно можемо обиљежавати и 65. годину високошколског образовања, јер Универзитет у Бањој Луци баштини традицију првоосноване високошколске установе из 1950. године: Више педагошке школе у Бањој Луци.

До озваничења постојања Универзитета у Бањој Луци, наш Град и Крајина (са просторима који су јој природно гравитирали) биљежи другу и трећу чланицу будућег Универзитета: Вишу економско-комерцијалну школу која је основана Законом о вишим школама 1960. године; те Технички факултет, основан 1961. године.

Хронолошким редом посматрано, до данашњег броја од 16 факултета дошло се на сљедећи начин:

  • октобра 1974. године прерастањем Одјељења Машинског факултета из Сарајева у самостални факултет, настаје Машински факултет у Бањој Луци;
  • 06. фебруара 1975. године одлуком сва три вијећа Скупштине општине Бања Лука оснивају се Економски и Правни факултет;
  • у марту 1975. године Народна скупштина СРБиХ донијела је одлуку да се Технички факултет трансформише у два нова факултета Електротехнички и Технолошки, са по два одсјека;
  • слиједи оснивање Више техничке школе у Бихаћу март 1975. године, да би ова школа била прва клица за касније основани Универзитет у Бихаћу;
  • слиједи оснивање Медицинског факултета, март 1978. године, те
  • Шумарског факултета, 1992. године;
  • Пољопривредног факултета, 1992. године;
  • Филозофског факултета, основаног Законом о универзитету Републике Српске из 1993. као правног насљедника Педагошке академије која престаје са радом;
  • године 1996. Народна скупштина Републике Српске донијела је одлуку о оснивању Архитектонско-грађевинског факултета, који данас слови као Архитектонско-грађевинско-геодетски факултет;
  • исте године, по истој законској процедури, основан је и Природно-математички факултет;
  • такође, Народна скупштина Републике Српске је оснивач и Академије умјетности, 1998. године и Факултета за физичко васпитање и спорт, 2001. године;
  • 2009. године, реорганизацијом Филозофског факултета основани су Филолошки факултет и Факултет политичких наука;
  • исте године основан је и Рударски факултет издвајањем студијског програма рударства из Технолошког факултета.

Поред ових 15 факултета и Академије умјетности, у саставу Универзитета, у својству придруженог члана дјелује и Висока школа унутрашњих послова, што значи да су сва академска питања из рада ове високошколске установе у надлежности Сената Универзитета.

У вријеме када обиљежавамо 40 година рада, у саставу Универзитета егзистира и 20 научноистраживачких института, од чега је 19 института у саставу факултета, као њихови организациони дијелови, док Институт за генетичке ресурсе, основан 2009. године, има статус организационе јединице као и сви факултети.

У најкраћем, говорећи језиком цифара: Универзитет у Бањој Луци је високошколска установа на којој данас студира око 18.000 студената на првом, другом и трећем циклусу студија, укључујући и студенте додипломског и постдипломског студија, којима наставу изводи више од 1200 наставника и сарадника. До сада је на Универзитету у Бањој Луци додипломске студије завршило више од 30.000 студената, магистарске студије 1104 кандидата, а докторске дисертације одбранило је 537 кандидата.

На основу ових бројчаних показатеља, јасно се закључује шта је Универзитет значио, и шта значи у нашој средини и колико је успјешно остваривао своју мисију.

Кроз наредних неколико мисли нека буде казано какво је очекивање од ове и осталих високошколских установа у ономе што се зове просперитет заједнице којој припадамо, просперитет Републике Српске.

У поступку идентификовања те позиције, поћи ћемо од спознаје да има наговјештаја да ће модерно доба бити раздобље трагичног и парадоксалног бивствовања; раздобље које обиљежава необуздана инструментализација ума одрицањем од слободе, укидање моралних хоризоната и губитак осјећаја смисленог живљења. Живимо у времену у коме се много шта преобрази у своју супротност, у коме се безобзирно поробљава природа, човјек и свијет. Неки ће рећи: туробна времена за цијелу цивилизацију, а други ће казати: живимо у времену које је изгубило будућност. Трећи ће рећи: у времену смо у коме је сан многих богатство без рада или са што мање рада, власт без заслуга и одговорности, благостање без врлина и срећа без памети.

Неки ће се питати: колико људи није свјесно да постоји нешто што је изнад тога појединачног трајања, што треба „пронијети“ кроз живот и оставити онима који долазе. У суштини тог питања је мисао и порука да је сваки тренутак живота на свој начин вјечан. Наравно, слично питање би се могло поставити и за генерације и читаве заједнице као скуп индивидуа које егзистирају у једном тренутку посматрања цивилизације.

Ако данашња цивилизација има обиљежја која су саопштена у ових неколико теза, поставља се питање: да ли академска заједница, оличена у универзитетима, има неку посебану задаћу и мисију?

Наравно да је одговор позитиван, јер су универзитети одредишта капацитета који су позвани да своје заједнице ослобађају од летаргије, апатичности, безвољности и бесмисленог живота. Такав задатак универзитетима је делегиран отуда што научно истраживање, које има извориште у њима, добија свој смисао само изван себе, само ако је у функцији највећих људских вриједности; отуда што научник мора да има на уму, колико је то год могуће, да је крајњи смисао истраживања у цјелини људског бивствовања, да је наука велики дужник праксе у погледу комплексног и објективног сагледавања стања једне заједнице, те стварања претпоставки за њено постављање на темеље стабилности; отуда што је научников осјећај трајања у смислу који каже да вријеме не постоји – постоји само тренутак у коме је сав наш живот – тренутак у који треба да уложимо сву своју енергију.

Отуда што научник свој живот посвећује истини, те на сваком путу и у сваком облику увијек тражи исто – истину.

Отуда што научник зна да никакав ауторитет не смије да доминира над разумом и истином; напротив, истина и разум треба да господаре ауторитетом и управља њиме.

Отуда што научник себи поставља питање: ако не ја, ко ће данас и сутра да ствара претпоставке за постављање заједнице којој служи на стабилне темеље? Ако не сада, када? Ако радим само за себе, зашто онда постојим?

Кратко речено: универзитети су позвани да буду изворишта смисленог живљења, да буду заједнице оних који су свјесни да благостање једне земље не зависи толико од обилатости њених прихода, ни од љепота разних грађевина, колико од броја образованих људи, њиховог знања, карактера који они у себи и са собом носе, односно од интелектуалног потенцијала; јер интелектуалци имају једну важну улогу да чувају одговорност. А одговорност почива на једној једноставној способности: да се да предност другоме, да се нешто чини због другог, општег, заједничког, више него због самог себе; односно, почива на спознаји да нема ни једног тренутка времена, нити једног корака у пространству које не даје шансу свакоме, а посебно интелектуалцу да усавршава и промовише нове вриједности заједнице којој припада.

Ту узвишену задаћу ми на универзитетима у нашој Републици, остварићемо ако дјелујемо тако да максима наше воље буде истовремено и принцип опште воље; ако се будемо руководили слободом своје мисли и савјести, јасним моралним принципима, развијеном владавином права, а не понизном послушношћу било којим ауторитетима.

Универзитети ће бити изворишта смисленог живљења ако се изграђују као заједнице индивидуа које прихватају постулат људског битисања који каже да нема благодети равне раду, што ће рећи да само човјек који је радио читавог живота може рећи: живио сам; јер тај појединац зна да кад неко хоће да нешто учини нађе начина; а ако неће ништа да учини нађе оправдање; зна да једно звање вриједи само онолико колико је човјек способан из њега да ствара; зна да човјек који није способан да мијења своје судове личи на устајалу бару у којој се множи плијесан духа; зна да је велики онај човјек који је много размишљао, а не онај који много зна; зна да је основни закон живота радост, те да је такав живот – живот радости производ његових мисли, а мисли имају снагу остварљивости.

Високошколске установе које су одлучиле да успију свјесне су чињенице да недостатак знања има много већу тежину од било којег незнања из којега извиру све друге слабости; а из знања извире већа или мања човјекова слобода; а човјек је слободан само у границама свога знања; човјек је слободан када јасно зна шта жели и кад има јасне циљеве; када живот не посматра као борбу, већ стварање кроз размишљање о рјешењима, а не о проблемима. При томе, јасно постављени циљеви не само да убрзавају постизање успјеха, већ јасно помјерају фокус са негативних на позитивне ствари, сијеку апатију, јачају свијест о сврсисходности сопственог дјеловања које доноси задовољство. Већег задовољства нема од могућности да заједница професора и студената доприносе развитку заједнице којој служе, да објасне свијет, да растјерују таму пуну загонетки и нађу путе заједничке среће; да утичу на стварање животног амбијента у коме је људска личност највећа светиња; амбијента у коме ће се потврђивати да живот враћа само оно што дајемо другима; чиме се потврђује да је живот умјетност да се у свему нађе љепота и радост; амбијента у коме ће живот сваког појединца и заједнице, без обзира колико кратак био, остављати траг који ће дуго трајати, тим прије ако прихватимо филозофију која каже да живот не треба да буде роман који нам се десио, већ роман који смо сами писали.

Прихватајући ове постулате прагматичности у животу, на нама је да плановима, програмима и пројектима које реализујемо стварамо друштвену заједницу у којој ће се живјети са најмање солидним животним стандардом и са реалном надом за мир и спокојство; заједницу у којој ће се живјети са мање страха, осјећаја несигурности, мржње, тјескобе, бола, туге и патње, а више сигурности, задовољства, радости, људске љепоте и љубави. Наша је мисија да младима стварамо услове за срећну младост, њихову садашњост и будућност.

Наша брига треба да буде професионална каријера сваког нашег студента, а поготово оних који чекају да започну такву каријеру. Позвани смо да реализујемо такве програме и пројекте који ће имати за посљедицу да ће млади човјек упознавати ону љепоту, људскију страну живота и свијета. Или другачије казано, позвани смо, прије него многи други, да живећи и радећи остављамо траг истине; истине које нема без доброте, као ни доброте без истине, нити обоје без свога плода.

Вјерујем да претходно саопштену ријеч о томе за шта смо позвани, можемо прихватити као наше будуће задатке. Довољно за реализацију у трајању и животног и радног вијека сваког од нас појединачно.

Прослављајући 40 година успјешног рада, позивам професоре, асистенте, студенте и остало особље да у годинама које су пред нама слиједимо максиму која каже: сваки човјек у мојој заједници је дио мене, а ја сам дио свих људи у тој заједници, што између осталог подразумијева да прихватамо вјечити закон битисања сваке заједнице, а који каже: никада се мржња не уклања мржњом. Само благост или тихи глас из дубине душе брише сваку мржњу.

Чини ми се да живимо тренутке у којима је незаобилазно подсјећање на ову законитост људског битисања, као услова опстанка заједнице!

Из пера Иве Андрића, то би била порука: „Људи су нам потребни и никако се, никако, не може живјети без праштања“.

Нека године и десетљећа која су пред нама буду још срећнија и успјешнија за заједницу студената и професора Универзитета у Бањој Луци, за заједницу Универзитета и Републике Српске, којој смо позвани да служимо истраживањем и учењем, за њен и сваки појединачни просперитет, јер Република нас зове, Република нас треба! А тако је лијепо служити своме народу и својој Отаџбини! Цијењене колегинице и колеге студенти, асистенти и професори Универзитета у Бањој Луци, ... наставимо на том путу љепоте!!!

Ректор
Универзитета у Бањој Луци
Проф. др Станко Станић